Mene je danas na biciklu skoro 2 puta auto pobrao.
Prvi put na brdu - uska cesta i slijepi zavoj i uz to odvojak ceste od tog zavoja. Ja sam se vozio malo brže jer je bil spust prije tog zavoja (ali nisam juril, nekih 28kph max) i vozio sam se strogo po desnom rubu, sad problem je kaj je došao taj zavoj i ja sam već normalno malo prema sredini otišao (a problem je kaj se izgubi orijentir zbog tog odvojka) i došao auto. Srećom, nije bio brz i usporio je, kak i ja, ali je bil neki mladi vozač i umjesto da produži dalje i pričeka me da prođem on je krenuo u taj odvojak i rezao mi putanju. Valjda je očekivao da ću ga obići s lijeve strane (moje) ali ja sam nastavio po svojoj. U biti, ništa opasno, desilo mi se i ranije da me na tom mjestu auto ulovio, ail zbog njegove čudne odluke je malo falilo, dobro da sam kacigu imao
Drugi put me sad pred večer (nekih pol devet- 15 do devet je bilo). Ja sam se uključivao na cestu (nije 90°, pod tupim kutom se ulazi) a na tom mjestu je baš crkva i auti parkirani sve okolo. Ja već iz navike pogledam desno (na lijevu pogled inače pade 150m i dosta je samo bacit oko ako ti iza/desno nitko ne ide) nema nikoga i krečem, Međutim, zbog ovih parkiranih auta nisam vidio auto koji je išao prema meni. Ajde, nije mi bil tak blizu, ali je izgledalo grdo. Neću njega krivit, jer sam ja kriv kaj nisam pogledao, ali sam siguran da bi ga u 15 do 9 (još je oblačno sivo bilo nebi) lakše videl da su mu radila svjetla, al dobro.
Pišem ovo jer sam danas sigurno došao do zaključka da čovjeku u životu najviše treba sreće, jer ti zdravlje i lova i ljubav i sve ostalo niš ne znače ak ti se desi neko ovakvo banalno shanje
